Momci, koji je vrag vas spopao? Kad su vas devojke prešišale s muškošću? Sve mi se više čini da vam je ono masculinum ostalo samo na papiru kad vam traže da zaokružite pol.
Klackam se između ubeđena da sam rođena za neko prošlo vreme i tadašnje poimanje manira i sumnje da sama od sebe imam previše testosterona, pa onaj preko puta mene ne može nikad dovoljno da iskaže svoju muškost.
Nisam ja feministkinja koja na nekom trgu skandira za ženska prava, niti smatram muškarce uniženim vrstama nedostojnim ovozemaljskih uzvišenosti. Naprotiv, divim se mnogim momcima, njihovim stavovima, postignućima, i svestranosti. I muškarci su daleko veći carevi od nas žena po nekim pitanjima. Ali me mori dilema da li ja previše očekujem od ispunjavanja dogmi nametnutih biološkom podelom sveta na Adama i Evu ili je muškost 21.veka zaista malo zakazala?
Nisam skoro čula devojke u autobusu kako se hvale drugarici da im dečko pridržava kaput, otvara vrata, donosi cveće bez razloga. Momci, nije to astrofizika.
A opet, na svakom ćošku kojekakva bockanja, lajkovanja i ljubavisanja po fejsbuku. I onda mi stvarnost lupi šamar osećajem da je sve momke ovog sveta zemlja progutala pa ih niko ne voda za ruku. Ej bre danas rade leptirići u stomaku zbog nekog stikera. I lomi se glava pola dana o tome da li je dotični objavio pesmu u vezi mene! Alo!
Još kako vi momci možete da stvorite magiju, da se zemlja prevrne. Ali počinjem da se plašim da ste većinski mađioničari iza ekrana, raznobojnih filtera i jednoličnig osmeha na žutom kružiću. A onda pred osobom od krvi i mesa sva vaša čarolija se pretvori u bundevu i par razbežalih miševa.
Svima vama kavaljerima, odvažnima, momcima lavljeg srca, što svoje misli pričaju, a ne kucaju, hvala vam! Toliko lepote i razloga za poštovanje se krije u vama. Svi vi uzdržani iz 1001 smišljenog razloga, nesigurni ili lenji, uplašeni od odbijanja ili utopljeni u masu koja poima ljubav preko lajkova, PROBUDITE SE!
Umesto da vam poispadaju oči od toga što nas na svakom ćošku skenirate do besvesti, progutajte tu zaglavljenu knedlu u grlu i priđite! Razgovarajte, probajte, budite iskreni, budite svoji. Pa šta ako mucate? Pa šta ako vam je loš dan? Pa šta ako navodno nemate šanse? Sad ste još postali i proroci pa znate unapred šta će da se desi. Jaka stvar što ćete popiti korpu od njih 10, 20, 500. Jednoj ćete biti beskrajno šarmantni i to je jedino važno.
Da li se zaista zadovoljavate time da samo buljite jezivo u nekog celo veče? Šta, pokušavate da nam pošaljete signal mislima da mi vama priđemo? Moji lepotani, ne počinju tako priče o herojima. Kad ne preuzimate inicijativu ni za tako sitne stvari, šta dalje čovek od vas da očekuje? Hoćete li svaki dan biti neko koga će žena da vuče kroz život? Hoćete li da se plašite i samo stojite blenući u sve što je teže ostvarivo u životu?
Znam ja da smo mi žene jedna glava sto jezika. Znam da smo teške, razmažene, grube, preosetljive, ujutru mace uveče vukovi. Znam da ne razumemo ni same sebe a očekujemo da vi sve do tančina pohvatate. Šta jedna žena može da smisli i oseti, i koliko puta da se predomisli, ni sam Bog ne bi rastumačio.
I baš nek vas bude briga za to. Ko šiša naša ludila i papazjanije? Vi privucite, očarajte i zadržite, a mi ćemo se onda same smiriti i ušuškati uz vaše rame. A ako se ni toliko ne usuđujete, onda vam džabe i da se u vas zaljubi najsavršenija žena na svetu, bez ikakvih mana, bubica i ludorija. Ipak će ona doveka ostati veći muškarac od vas.
