Hiljadu misli, a ni jedna svetla. Na grudima pritisak poput dodira hladne topovske cevi. Bol kao olovo žeže po duši i cepa je u nesastavljive krpe. Ispred oka samo nepregledna magla uskovitlanih crnih osećanja što lome dušu na oštre stakliće. Neizvesnost, briga i neprijatnost nastanjuju se u svaku poru. Strah ispunjava vazduh ostavljajući želju za udisanjem doze razbibrige, ali nalet novih mračnih scenarija biva brži. Bezdan praznine u krugu. Nezaustavljiva kolotečina ispraznosti. Površnost, glupost i malograđanština se utrkuju da zagospodare svetom. Otuđenje od dobrote, ljudskosti i pravde vlada iza svakog ćoška. Čovek van pustinje, a pustinja u njemu. Žena s vrećom dukata, najsiromašnija od kad je sveta i veka. Dokle nameravaš da te vuku u propast svete?
Kiša ostavlja trag na prozorskim staklima ukaljanim smogom. To život plače nad ljudskim rodom što ne ume da živi.
Oluja
