Šta bi mi rekle kada bi znale
O svojoj sudbi da pričaju stvari?
Da l’ bi mi ponosno odgovor dale
Il kazale da za njih niko ne mari?
Da li im je život malen,
Il’ veću svrhu od našeg ima?
Da li su samo predmeti puki,
Il’ nešto dublje skriva se u njima?
Bilo bi lepo kada bih znala
Da l’ život dvostruki moj jastuk vodi.
Služi li samo mojoj snenoj glavi
Il’ svojim snovima katkad žustro hodi?
Ima li duha u olovci mojoj
Što tka nemo po belini papira?
Il’ samo ostavlja obris mojih misli
I obris svega što mi dušu dira.
Al’ odlučiše stvari ćutljive da budu.
Ne govore meni o tajnama svojim.
Nestrpljiva bejah, te odlučih brzo
živote u svojoj glavi da im krojim.
