Kad mi je glava među krošnjama, kestenovi su moje zvezde. Kad mi je glava među krošnjama, zeleno žuta zavesa mi propusti sunce na rame. Od miline ne mogu da ne primetim kako ohrabrujuće miriše oktobar dok ga posmatram iz prikrajka. Ne tren je sve u meni stalo pred punoćom priobalnih pokreta. Kovitlac opalog lišća u ritmu vodi kolo, dok vrapci skakuću za hlebom. Tu je i labud, bubnjar, nepogrešivo udara po vodi dok se širi u svojoj belini spreman da se odigne nad rekom. Mora da mi se ruga zbog perspektive iz koje tonem u jesenji dan. Čamci se ljuljuškaju pred mojim zenicama. Uspešno me mame svojom slobodom. Začuju se katkad i gume bicikla u pokretu, samo da sete kako je uprkos mislima, pod nogama i dalje kopno.
Čovek može biti neobično miran. Može uroniti u spokoj i živeti kroz osmeh, živeti lagano, dati sebe svakom trenutku bezuslovno. Samo najpre mora u njemu poteći reka osluškivanja, valovi pomirenja i shvatanje da se život u punom bogatstvu svojih izdanaka zbiva dok mi mislimo da ga živimo. Dok trčimo za postignućima koja nam remete mir, dok se kajemo zbog onoga što se više ne da ispraviti, dok žudimo za svim i svačim, često nama nepoznatim i istinski dalekim.
Mogli bismo nekad stati. Mogli bismo pokloniti sebi malo vetra u kosi, nade u duši, naizgled bezrazložne radosti u srcu. Možda shvatimo da će sve teći i posle našeg traga. I da je jedino vredno naučiti da u nama samima stvaramo izvor strpljenja i ljubavi, malo mira i vere, i one svesti o snazi osmeha, čak i kad se ogledalo života raspe u parčiće. Time svaki dan postaje naš dan, i svaki minut sa samim sobom umesto samoće biva neizreciva čast. A časovnik? On postaje nevažan. Jer život se meri trenucima uklesanim u večnost, a ne bezglavim tumaranjem u trci sa vremenom.