Zavisna sam od dugih zagrljaja, od lepote kroz koju traju. Moć koju nose ovladava mnome, kao kakva lelujava opojna mreža. Žarište topline čuva  se u jednom paru ruku obavijenih oko tela.  Ruke čuvaju i vole. Poput kapljice rose po mekoj travi u svitanje dana, sliva se spokoj i bezuslovna ljubav iz njih. I pričaju. Pričaju glasno, prodorno, nadglašavaju gromove i puške, stišavaju jecaje i vriske. Šapuću najtiše, tajanstveno, čuvaju tajne, uspavljuju anđele. Plešu igru bliskosti uz muziku satkanu od emocija. Zaustavljaju vreme, približavaju večnost i pobeđuju prolaznost. U svetu otuđenja retka su preostala spona  bliskosti.  Iskreni zagrljaj je sigurno gnezno izgrađeno na temeljima poverenja, ljudskosti i svega najčistijeg što od čoveka može poteći. Zagrljajem se poklanja deo sebe, svoje najdublje misli i emocije pretočene u pokret. Sklonište od tuge, iscelitelj najteže boli, taj je zagrljaj… Blagost mu se nastanjuje u duši.  U jednom pokretu nebrojeno zamršenih, uskovitlanih osećanja. Ukrštenica života koja ne traži rešenje. Samo postoji – dovoljno da stvara čuda.

Facebook

Twitter

Linkedin

Pinterest

Podeli post sa prijateljima